„Kolektivni imunitet“ je epidemiološki neoliberalizam

Tekst preuzet sa portala: www.masina.rs

Kada je postalo jasno da koronavirus neće da poštedi zemlje zapada, jedna od razmatranih strategija protiv pandemije bila je ideja kolektivnog imuniteta. Ovaj tekst propituje odnos takve strategije i neoliberalizma.

Dok se većina Evropskih zemlja priprema na punu izolaciju u cilju prevencije širenja korona virusa, par zemalja se odlučilo za jednu drugačiju strategiju: „kolektivni imunitet.“ Umesto testiranja što je moguće većeg broja ljudi i uvođenja mera kojima se osigurava socijalna (fizička) distanca, odlučili su se da namerno dopuste širenje virusa među ljudima koji su niskorizična grupa kako bi veliki deo populacije razvio imunitet.

Ovaj pristup je najpre bio predložen od strane britanskog premijera Borisa Džonsona, koji je, do pre nekoliko dana, odbijao da uvede mere socijalnog (fizičkog) distanciranja. Dok je Britanija i zvanično odustala od ove strategije, Holandija i Švedska se i dalje drže ovog pristupa uprkos oštrim kritikama od strane SZO.

Update: Holandija je, u međuvremenu, takođe zvanično odustala od ovog pristupa.

Ove zemlje drže se stava da je građenje kolektivnog imuniteta jedina dugoročna strategija za borbu protiv ovog virusa, s obzirom da se epidemija više ne može obuzdati i da uvek može doći do ponovnog izbijanja iste. Umesto stavljanja cele zemlje pod karantin, samo onaj deo populacije koji je pod visokim rizikom treba biti stavljen u karantin dok se epidemija neometano širi. Međutim, brojni epidemiolozi i virolozi su kritikovali ovu strategiju kao rizičnu, nenaučnu, sa izgledima da rezultira velikim brojem smrtnih slučajeva.

Nedavno objavljena studija Imperijal Koledža u Londonu, koja je dovela do promene u politici Britanske vlade, procenila je da će ova strategija dovesti do smrti 250,000 ljudi u Britaniji. S obzirom da nije moguće efektivno izolovati najosetljiviju populaciju, posebno kada se virus nastavlja širiti, izgledno je da će zdravstveni sistem postati preopterećen uz mogućnost njegovog potpunog kolapsa.

Epidemiološki neoliberalizam

Zašto bi zemlja poput Britanije uopšte uzela u obzir takvu rizičnu strategiju i zašto druge zemlje i dalje podržavaju ovakav pristup? Razlog je neoliberalizam. Od 1980-ih vođeni smo političkom paradigmom neoliberalizma koja je državom-vođenu socijalnu politiku zamenila privatizacijom i deregulacijom tržišta. Neoliberalno ubeđenje u inherentnu pravednost tržišta dovelo je do političkog stava koji doslovno stavlja interese profita ispred interesa ljudi. Ovo uverenje je kolonizovalo um ljudi tako što ih je ubedilo da je njihova krivica ako su siromašni, prekarni ili nezaposleni.

Ironija neoliberalizma je u tome što on stvara iluziju društvene pokretljivosti dok istovremeno učvršćuje i čak produbljuje društvene nejednakosti. Njime se pretpostavlja da, ukoliko svako može „da uspe“ na slobodnom tržištu, onda su ljudi sami krivi za svoje siromaštvo. Ovakvo uverenje nije samo pogrešno, već je i nasilno. Rezultat neoliberalizma je to da bogati postaju bogatiji, a siromašni još više pate usled obespravljenosti, nesigurnosti i zavisnosti. Ono što izgleda kao laissez-faire politika (politika nemešanja države u ekonomska pitanja) jeste zapravo jedan prefinjen i kompleksan sistem automatizovanog strukturalnog nasilja nad slabima, koje takođe slama svaku mogućnost otpora.

„Kolektivni imunitet“ jeste epidemiološki neoliberalizam. Baš kao i bezuslovna vera u slobodno tržište, kolektivni imunitet se oslanja na pretpostavku da će se epidemija najbolje prevazići tako što će se ostaviti neregulisanom. No, baš kao i neoliberalizam, ova strategija za rezultat ima nasilje nad slabima i siromašnima: starima i invalidima, beskućnicima, izbeglicama, i ljudima sa teškim oboljenjima – među kojima mnogi imaju i nizak socio-ekonomski status usled uske povezanosti između siromaštva i bolesti. Ovo su ljudi koji se nalaze pod najvećim rizikom od smrti usled infekcije COVID-19 virusom – pogotovo ukoliko je zdravstveni sistem preopterećen i doktori bivaju primorani da rade trijažu.

Urušene države blagostanja

Nije slučajnost to da su Britanija i Holandija, dve naj-neoliberalnije države u Evropi, te koje zagovaraju ovakav pristup. Ove zemlje su provele prethodne decenije implementirajući politike koje daju prednost ekonomskim nad društvenim interesima, koje su sistematski umanjivale fondove zdravstva, obrazovanja i stanovanja. Okretanje protiv ekonomski-štetnih mera izolacije savršeno se uklapa u njihovu političku logiku.

Švedska, sa druge strane, jeste zbunjujuć slučaj: to je zemlja koja uživa međunarodno priznat status izdašne države blagostanja sa dobrom socijalnom politikom. Ali čak ni arhetipska socijaldemokratija kakva je Švedska, nije ostala imuna na neoliberalnu politiku. Kao i u većini Evropskih zemalja, ova država blagostanja je bila sistematski razgrađivana tokom prethodnih decenija.

Najveći izazov korona-epidemije jeste „spljoštiti/razvući krivu“, odnosno – usporiti širenje virusa kako bolnički kapaciteti za kritične slučajeve i intenzivnu negu ne bi postali preopterećeni. Međutim, ove tri zemlje već imaju toliko male kapacitete za intenzivnu negu da se ne bi uspele izboriti čak ni uz izuzetno stroge mere izolacije. Velika Britanija i Holandija imaju upola manje kapacitete (broj kreveta na intenzivnoj nezi po glavi stanovnika) nego Italija. Švedska, navodno najbolja država blagostanja u Evropi, ima manje nego pola.

Ukoliko su ove zemlje želele da spreče preopterećenost svojih bolničkih kapaciteta, trebale su reagovati ranije. Ali ta je prilika već propuštena. Nametanje strogih izolacionih mera ne samo da će opteretiti ekonomiju, nego će takođe i razotkriti koliko je zdravstveni sistem urušen usled višedecenijskog sprovođenja neoliberalne politike.

Biranje strategije kolektivnog imuniteta vladama daje mogućnost da za neuspeh zdravstvenog sistema okrive virus, a ne sopstveno loše upravljanje. Baš kao što siromašni pojedinci mogu biti optuženi da su siromašni jer se ne trude dovoljno, oboleli pojedinci mogu biti optuženi da su sami krivi za svoje stanje jer se nisu pridržavali karantina i izolacionih mera. Nije važno da li je uzrok priroda, sudbina, ili lična odgovornost – sve dok vlada nije ta koja se smatra odgovornom za smrt ljudi.

Kolektivni imunitet nije samo loša nauka ili loša politika. To je biološki rat. Zbog njega će umreti mnogo ljudi, a vlade neće preuzeti odgovornost za njihovu smrt. No, ova strategija nije došla niotkud. Ona je logičan nastavak političkog rasuđivanja koje je vladalo svetom poslednjih decenija, dovedenog do ekstrema u vidu laissez-faire socijal-darvinizma. Jer – ljudi koji veruju u samoregulisano tržište takođe će verovati u samoregulisanu epidemiju – čak iako to ubija.

S engleskog prevela: Desanka Nedović