Autonomni prostori: AKC Gnezdo – Kruševac

Malo je gradova u Srbiji, pa čak i onih, uslovno rečeno, velikih koji se mogu podičiti činjenicom da imaju jedan nezavisan, alternativni prostor. Takav slučaj nije sa Kruševcom, koji je svoj prvi (za sada) takav prostor dobio zahvaljujući angažmanu grupe okupljene pod simpatičnim imenom „Fakiri sa juga“. Oni su, uz nesebičnu pomoć volontera i lokalne zajednice, uspeli da otmu jedan napušteni i ruinirani prostor i privedu ga nameni – da bude od koristi mladima i lokalnoj zajednici. Upravo je ovo odličan primer dobre prakse, ne samo zauzimanja i uređivanja napuštenih prostora, već i saradnje između različitih grupa i lokalne zajednice. O tome kako su došli na ideju, kako je tekla realizacija i sa kakvim su se poteškoćama susretali na svom putu za Oruk govori Kaća Dimitrijević, aktivistkinja „Fakira sa juga i AKC „Gnezdo“.

Kako ste došli na ideju da napravite/otvorite alternativni prostor „Gnezdo“? Pošto vidim da ste bili deo ekipe u Inex filmu, da li vam je to bila referenca ili ste još negde bili u kontaktu sa sličnim prostorom, poput skvotova ili drugih alternativnih prostora širom ex Yu/Evrope?

Kaća: Ideja o “Gnezdu” hronološki je usledila nakon ideje o napuštanju života u Beogradu i naše želje da se usresredimo na potrebe koje nismo mogli da zadovoljimo pri brzom tempu života u glavnom gradu, želje da nastavimo da se bavimo umetnošću a bez ogromnih finansijskih pritisaka koji postoje za sve nas koji dodjemo iz unutrašnjosti. Rad i život u Inex filmu, dali su nam uvid u ogromne mogućnosti samoorganizovanja i promenili naš odnos prema napuštenim, kao i javnim prostorima, pa je ovo zrno samo proklijalo kada su se stekli odgovorajući uslovi. Može se reći da je presudnu ulogu imala naša lična potreba za takvim prostorom a on, u tom trenutku, u Kruševcu nije postojao.

Opišite kako je tekla borba da se prostor prenameni, pošto pretpostavljam da je bilo raznih birokratskih peripetija (ili pak nije?). Da li ste imali nečiju podršku i u kom obliku? A sa druge strane, da li ste imali ometanje od strane neke institucije, možda nerazumevanje lokalne zajednice/komšiluka? U kom je pravnom statusu prostor – da li je skvotiran, predat na upotrebu, možda otkupljen ili poklonjen…?

Kaća: Zahvaljujući iskustvu koje smo imali, nismo želeli da ulazimo u neke nerešene pravno-birokratske odnose i nismo želeli da se zalećemo niti da naša želja prevlada naš razum. Kockice su se, medjutim, složile maltene čudesno, pa nismo naišli na problem ni u komunikaciji sa MZ Bivolje, na čijoj se teritoriji nalazi “Gnezdo”, ni sa FK Borac koji je vlasnik objekta. Zgrada je godinama propadala i imala je velika oštećenja, pa je njeno sredjivanje zahtevalo velika ulaganja. S druge strane, izgradjena ’73. god.,nekadašnja “Bela boca” imala je slavnu prošlost i meštani su bili vrlo nezadovoljni stanjem u koje je dovedena. Na taj način, mi smo “uleteli” u trenutak kada je bilo vrlo poželjno dati je nekome na korišćenje. Desetogodišnji ugovor o korišćenju prostora bez nadoknade smo sklopili sa FK Borac, i on se odnosi na gornji sprat objekta, dok je donji sprat ostao klubu, i po svemu sudeći ove godine će biti renoviran. Podršku smo dobili pre svega u komunikaciji sa MZ Bivolje i FK Borac, što nije tipična situacija u Srbiji, potom od velikog broja lokalnih i medjunarodnih volontera, kao i od “Trag” fondacije koja je kroz program “Aktivne zajednice” podržala naš prvi projekat, a to je formiranje Alternativnog kulturnog centra “Gnezdo”.  Komšiluk nam je od početka bio podrška i čini nam se da smo, radeći mesecima na renoviranju prostora, stekli njihovo poštovanje.

Kako je izgledalo sređivanje prostora, pošto sam ga sticajem okolnosti video nekoliko godina ranije potpuno ruiniranog i uništenog, koliko ste dugo vremena utrošili u sređivanju? Ko je sve učestvovao u tom poslu? Da li ste završili sa sređivanjem ili ima još prostora za doradu?

Kaća: U maju 2017. smo raspisali poziv za lokalne volontere, a u novembru smo prostor zvanično otvorili. Tokom leta imali smo medjunarodni volonterski kamp u saradnji sa Mladim istraživačima Srbije. Suvišno je i reći da je posla bilo jako puno. Počeli smo sa sa izbacivanjem djubreta i stakla, zamenom vrata i prozora, guljenjem plafona i zidova, malterisanjem, zatim smo menjali krov, izvršili elektrifikaciju, doveli vodu, krečili, gulili i malterisali fasadu, a zatim je sa kruševačkim street art umetnikom Pirosom i oslikali.  Bilo je puno sitnih poslova koje je teško pobrojati. U februaru nam je krov ponovo prokisao pa smo naknadno, uz donaciju firme SIKA, najzad rešili to pitanje. Ove zime uspeli smo, zavaljujući donacijama gradjana/ki u kampanji “Zagrejmo Gnezdo”, da prikupimo novac za instaliranje grejanja u objekat, što je bio veliki nedostatak. Prostora za doradu ima dosta, ali mi radimo koliko možemo, iako se to često ne čini dovoljno.

Da li u Kruševcu postoji istorija takvih alternativnih prostora (meni se čini da ne, ali ispravite me ako grešim), da li je sličnih prostora bilo ranije i zašto nije ako kojim slučajem nije? Zapravo, da li postoji bilo kakva institucija koja se bavi sličnim aktivnostima kao i vi – Dom kulture, Kancelarija za mlade, itd? Ako postoje imate li bilo kakvu saradnju sa njima ili prosto ne razumeju vaš način rada

Kaća: Nama se čini da ne, mi za takav nismo čuli, ali ostavljamo prostora da i nas neko ispravi ako grešimo. Na prvi pogled bismo rekli da razlog za to leži u činjenici da je Kruševac mali i siromašan grad, sa jako slabo razvijenom nezavisnom kulturno-umetničkom scenom. Za razliku od zaposlenih u državnim ustanovama koji imaju obezbedjenu platu bez obzira na učinak, alternativna scena je pod ogromnim finansijskim pritiskom koji neće puno njih izdržati. Prosto održavanje prostora, plaćanje dažbina, organizovanje programa, a da ne govorimo o vremenu koje mu se posvećuje i uloženom naporu bez stalnih prihoda… Mi se i sami često pitamo kako je moguće da u Kruševcu postoji i ovaj jedan takav prostor.

Zvanične institucije kulture postoje (Kulturni centar Kruševac, Kruševačko pozorište, Gradska galerija..) kao i Kancelarija za mlade Kruševac koja radi na projektima okrenutim mladima. Neki vid saradnje smo ostvarili sa svima, češće kroz umetnički angažman našeg udruženja “Fakiri sa juga”, nego kroz projekte Alternativnog kulturnog centra “Gnezdo”. Sigurno je da postoje velike razlike u pristupu i metodama koje je teško pomiriti.

Koliko Kruševac kao mala sredina ima razumevanja za to čime se bavite? Da li ima onih zluradih komentara poput „ko su ovi padavičari?“ ili „ko vas plaća, strani plaćenici“ i slično? Da li je bilo nekih neprijatnosti?

Kaća: Čini nam se da izgled samog objekta, kao i nas lično, deluje pomalo kao filter koji neke ljude propusti a neke ne. Neprijatnosti gotovo da nismo imali, ali smo sigurni da takvih komentara ima medju onim ljudima ili na onim mestima koja dele drugačije vrednosti. To nas, zaista, ne pogadja jer je sasvim prirodno da ne mogu svi naći razumevanja za naše životne stavove, kao što ga i mi nemamo za neke. Stiče se utisak da se krećemo na različitim nivoima iste stvarnosti pa se na taj način i ne sudaramo. Na samom početku, dok smo još renovirali objekat, pretrpeli smo kradju u kojoj nam je odnet alat i  materijal, ali je počinilac uhvaćen zahvaljujući dojavi iz komšiluka. Tada smo se prvi put osetili delom te male zajednice.

Koji je zapravo motiv da napravite jedan takav prostor duboko u srpskoj provinciji, a ne npr u nekom (uslovno rečeno) većem gradu – decentralizacija kulture, širenje subverzivnih ideja ili alternativne umetnosti, ili nešto posve drugo. Da li mislite da bi vam bilo lakše da radite u nekom većem gradu u kojem već postoji, kakva takva, alternativna scena?

Kaća: Kao što smo već rekli, motivi su nam bili, na neki način, sebični. Kretali smo se u potrazi za kvalitetom života koji nismo nalazili u većem gradu. U Kruševcu smo išli za ispunjavanjem svoje potrebe za urbanim umetničkim prostorom, a ona se ispostavila i kao potreba izvesnog broja naših mladih sugradjana/ki. Sigurni smo da bi nam bilo lakše raditi u većem gradu i često nas možete čuti kako jadikujemo nad pozicijom koju nam nameće rad u maloj sredini. Težina tog položaja se, pre svega, ogleda u nedostatku ljudi koji bi se angažovali na programu prostora, ili ga naprosto aktivno koristili. Kako Kruševac nije univerzitetski grad, veliki broj mladih, naročito onih ambicioznih, ga napušta po završetku srednje škole, što nas stavlja u tešku situaciju. 

Koliko dugo postoji Gnezdo (zašto ovaj naziv?), ko ga sve koristi, koliko ste imali aktivnosti do sada i nabrojte neke, da li imate volontere/ke, ko nije dobrodošao u vaš prostor?

Kaća: “Gnezdo” postoji tri godine, a naziv, pored toga što asocira na sigurnost i ušuškanost, ima veze i sa “totemskom” životinjom našeg udruženja, sovom. Prostor koriste pojedinci i udruženja gradjana, a sam broj aktivnosti je teško odrediti, kako vodjenje evidencija nije naša jača strana. Pažnju bismo skrenuli na pripremanje i održavanje većeg broja umetničkih radionica za decu i mlade, inkluzivne predstave sa decom bez roditeljskog staranja i mladima sa smetnjama u razvoju, koje smo realizovali uz podršku Fondacije “Jelena Šantić”. Neko vreme smo redovno održavali jam session-e, ali je mala cirkulacija ljudi dovela do toga da ih na kraju ipak zamene svirke. Žurke elektronske muzike su najposećenija dešavanja i najveći broj mladih nam se javlja sa željom da se oproba u organizaciji istih. Postoji i skroman galerijski program, održavamo izložbe, projekcije filmova (festival “Slobodna zona” je gostovao u našem prostoru prošle godine), promocije knjiga. Tri godine za redom bili smo domaćini medjunarodnih volonterskih kampova, što je naročito uzbudljivo za naš komšiluk. Naše udruženje je jako malo, volonteri smo pre svega mi, a potom i naši prijatelji i poznanici koji se po našem pozivu uključuju na konkretnom zadatku. Ne postoji stalan broj volontera niti jača unutrašnja organizacija.

Ko nije dobrodošao u naš prostor – to je dobro pitanje. Očekujemo izvesnu kulturu u ponašanju svih koji se u njemu nalaze. Npr. “Gnezdo” je nepušački prostor, tako da očekujemo od pristutnih da izadju na terasu sa svojom cigarom, makar prisustvovali dogadjaju kao što je žurka elektronske muzike. Osobe koje ne mogu da nadju u sebi fleksibilnosti za tako nešto više ne posećuju naš prostor, dok je veza koja nastaje izmedju ljudi koji su postigli konsenzus vezan makar za to – jača. Ako smo se svi složili oko jedne, možda postoje i druge stvari koje su nam zajedničke. Naravno da nije potrebno napominjati da agresija i netolerancija nisu dobrodošle.

Imate li neke planove za naredne mesece (koliko je god moguće nešto planirati u uslovima pandemije)? Ili ste već imali planove pa su vam se izjalovili?

Kaća: Ova godina nam je počela pomalo stresno uz najave o mogućem preuzimanju našeg prostora od strane Fudbalskog saveza Rasinskog okruga. Nekoliko meseci trajala je obnova stadiona FK Borac a proglašenje pandemije i vanrednog stanja prekinulo je naše pregovore sa Gradskom upravom. U takvom stanju nismo preduzimali dalje korake u oblikovanju programa, niti smo ove godine aplicirali na projekte iz oblasti kulture i umetnosti. Problem je, ipak, rešen našim ostajanjem na gornjem spratu, dok će se svlačionice kluba obnoviti na donjem. Zabrana okupljanja koja je na snazi sprečava funkcionisanje prostora u uobičajenom kapacitetu.

Za više informacija o AKC Gnezdo posetite njihovu Facebook stranicu: https://www.facebook.com/a.k.c.gnezdo