Autonomni prostori: AKC “Heroj Maričić” – Kraljevo
Nedaleko od glavnog kraljevačkog trga (Trga srpskih ratnika – prim. aut), u samom gradskom jezgru, nalazi se jedna kuća koja svojom spoljašnošću ne odaje utisak nekog posebnog mesta. Kuća ko kuća, rekao bi neupućeni prolaznik koji bi prošao pored nje. Međutim, ona je sve samo ne obična, a to znaju svi znani i neznani likovi koji su bili u prilici da provedu neko vreme u njoj, ili u njenom dvorištu. Ona ima i svoje ime – alternativni kulturni centar “Heroj Maričić“ ili „kancelarija“, kako ko više voli.
Da bi ste razumeli otkud ime, nije naodmet pojasniti. Pošto se AKC Heroj Maričić nalazi u istoimenoj ulici, a kako kao kolektiv baštinimo ideje antifašizma, nekako se ime nametnulo samo od sebe. Inače, Živan Maričić bio je jedan od komadanata čuvenog IV kraljevačkog bataljona Prve proleterske brigade. Naziv „kancelarija“ se odomaćila u užem krugu ljudi koji obitavaju u ovom prostoru jer je u jednom periodu ovde bilo sedište nekoliko lokalnih NVO-va, ali kako su oni napustili prostor, mi koji smo odlučili da ga održimo, nastavili smo tako da ga zovemo. No, što se nas tiče ime je potpuno nevažno, možete ga zvati kako vam je drago.
Sama kuća ima zanimljivu istoriju. Naime, pripada porodici Bunjak, jednom od najbogatijih predratnih porodica iz Kraljeva. Prema nekim izvorima, porodica Bunjak vodi poreklo iz okoline Peći i albanskog je porekla (navodno su se prezivali Bunjaku), ali su se u jednom trenutku preselili u centralnu Srbiju. Bavili su se uglavnom trgovinom i to ponajviše stoke, pa su se zahvaljujući tome silno obogatili i krenuli da kupuju zemlju i nekretnine. U jednom momentu su u svom posedu imali gotovo polovinu predratnog Kraljeva i veliki deo okoline. Nakon Drugog svetskog rata veći deo imovine im je oduzet, ali je ostala njihova porodična kuća u ulici Heroja Maričića.
Uglavnom, naslednica bogatstva porodice Bunjak je gospođa koja živi u Beogradu, ali je jako emotivno vezana za kuću u kojoj je odrastala, pa joj ne pada na pamet da je prodaje, ne bi li se na tom zemljištu napravila zgrada. Takav je inače običaj u ovoj, i drugim susednim, centralnim gradskim ulicama. Njoj je, umesto toga, mnogo draže da mi koristimo ovaj prostor za naše aktivnosti, da se okupljamo i družimo, spremamo vege klopu ili sviramo, nego da neki sumnjivi “investitori” unište njena sećanja.
Lista stvari koje smo radili/radimo u našem malom neformalnom kulturnom centru je poprilična. Od unplugged koncerata, preko kuvanja benefit večera za razne svrhe (npr. za postradale sugrađane u poplavama), izložbi mladih umetnika/ca iz lokalne Srednje umetničke škole, predavanja na razne teme, fotografskih radionica, distribucije odeće i obuće Romima i ko zna šta sve ne. Heh, da ne ispadne kako smo nekakvi radoholici, svakako da jedan deo vremena provodimo i u gluvarenju, uobičajenim filoSofskim ćaskanjima i jednostavno – druženju. Takođe, važan segment je činjenica da kuću koriste mnogi putnici namernici. Bilo da dolaze preko Couchsurfinga, ili prosto nabasaju na nas preko nekog ko zna nekog a ko poznaje nas, mnogi su prespavali u našim odajama.
Bilo je tu raznih likova, poput Kena, simpatičnog kvekera poreklom iz SAD, koji je svojevremeno pešačio od Portugala do Izraela, ne bi li zaraćenim stranama predao pismo mira. Gde god bi prošao, od njegovih domaćina, ali i rendom likova, bi tražio da potpišu peticiju za mir. Koliko mi je poznato peticiju je predao, ali nešto je zapelo sa realizacijom. Ili možda Diego, Argentinac koji je preko njegovog interesovanja za košarku zavoleo, prvo jugoslovensku/srpsku košarkašku reprezentaciju, a zatim i našu zemlju. Usput je, potpuno sam i bez ičije pomoći, savladao osnove srpsko-hrvatskog i konačno mu se ostvarila želja da poseti njegovu zemlju snova. Tu je i ostao, eno ga smuca se po Beogradu. Zanimljivi su bili i Iranci koji su nakon što su im prošle godine bile ukinute vize za Srbiju, pohrlili ovamo kako bi bar na trenutak osetili slobodu. Neki od njih su, navodno, nastavili dalje. Nama je drago da smo im pomogli, koliko toliko. Mogao bih ovako unedogled. ali ono što je možda najvažnije je taj osećaj pripadnosti, mira i spokoja koji naglašavaju svi ti putnici namernici. Oni koji su proveli neko vreme ovde znaju o čemu prićam. Možda je do podzemnih voda, ili do mikroklime, ko će ga znati.
Nije sve tako bajno i sjajno kako izgleda. Neretko smo bili izloženi napadima zbog naših političkih stavova. Pre nekoliko godina, pod okriljem noći neko je razbio prozor jer je na njemu visila zastava „PACE“. Nikada nije otkriveno ko je to uradio. Na sreću, sličnih incidenata nije bilo neko vreme, sve do pre nekoliko meseci kada su, opet nepoznati počinioci, napisali velikim šablonom ogromno „SS“ i u potpisu „Antifa pacovi“. Naravno, grafit je prekrečen.
Sad se verovatno neko od čitalaca pita “a kako, majku vam plaćeničku, uspevate da plaćate rentu za kuću usred centra grada?”. Stvar je prosta – finansiramo se donacijama mnogih prijatelja ili prijatelja naših prijatelja. Nažalost, veliki broj ljudi je napustio Kraljevo u potrazi za boljim životom, ali kako znaju da raditi ovakvu jednu stvar, u srbijanskoj provinciji, nije nimalo lako, odvajaju deo njihovog novca ne bi li mi mogli nesmetano da radimo. I na tome smo im zahvalni! Naravno, neretko pokrivamo rupe iz naših hronično praznih džepova. Ali, na svu sreću, vlasnica kuće, gospođa Bunjak, ima potpuno razumevanje za našu situaciju, pa ume da sačeka i po nekoliko meseci na kiriju.
Sve ovo napisano nije dovoljno da vas natera da svratite do nas na šoljicu kafe, vegan pizzu ili rakiju/kvas šta već pijete? Ako dolazite u naše krajeve, a željni ste priče o lokalnoj istoriji ili prosto želite da iskulirate u hladu tokom letnjih dana, naš mali kolektiv vas čeka, zajedno sa našim vernim čuvarom, Brankom!