Sindikat stanara spašava porodice od deložacije širom Katalonije
U gradu L’Hospitalet de Llobregat jugozapadno od Barselone, u javnom parku održavaju se sastanci komšiluka. Oni su deo pokreta stanara koji uspeva u onome u čemu država nije uspeva: da obezbedi svim ljudima krov nad glavom.
L’Hospitalet de Ljobregat je drugi po veličini grad u Kataloniji i jedan od najgušće naseljenih u Evropi, on još uvek nosi ožiljke ekonomske krize iz 2008. i značajno je propatio toko pandemije COVID-a.
Njegova blizina Barseloni privukla je generacije migranata u proteklih šest decenija. Španci sa juga zemlje stigli su 1960tih godina, a kasnije su došli i ljudi iz Ekvadora, Dominikanske Republike, Maroka i mnogih drugih zemalja. Danas većina od 260.000 stanovnika radi na poslovima sa niskim primanjima i živi u skučenim prostorima, u malim, jeftino napravljenm stanovima. Njima se sve više pridružuju mladi koji su se iselili iz Barselone zbog džentrifikacije i građevinskih špekulacija.
Kao posledica velikog priliva onih koji beže od nepriuštivih kirija u Barseloni, počele su da rastu i kirije u L’Hospitaleteu i lokalno stanovništvo više ne može priušti da dalje iznajmljuju domove u kojima neki žive već preko deset godina.
Od 2019. godine, ljudi kojima preti deložacija mogu su da se obrate lokalnom ogranku „El Sindicat de Llogateres“, sindikatu stanara osnovanom u Barseloni i aktivnom širom Katalonije. Sindikati stanara nisu ništa novo u Evropi, ali ono što ovi ljudi rade da resetuju odnos između stanara i stanodavaca je neuobičajeno.
Na primer, Viktor iz Ekvadora, u svojim 50-im, je zaglavio u trogodišnjem zakupu svog malog stana, a kirija, koja je nekada iznosila 690 evra mesečno, porasla je na 805 evra mesečno, a gazda stana mu sada traži 900 evra mesečno – što je jednako ukupnim primanjima njegove žene koja radi dva full time posla kao čistačica. Marlen, samohrana majka iz Bolivije koja je u Španiju došla pre više od dvadeset godina radi na crno kao negovateljica, potpuno je marginalizovana i prepuštena na milost i nemilost tržišta. „Mi ljudi bez dokumenata ne postojimo“, kaže Marlen „Oni žele da se brinemo o njihovim starima ili da im čistimo kuće. Ali kada kažemo da imamo pravo na ekonomsku pomoć ili krov nad glavom, okreću glavu na drugu stranu.”
Sindikat stanara organizuje odbrane prilikom deložacija, obezbeđuje pravnu pomoć i uputstva kako bi oštećeni mogli da pregovaraju sa gazdama stanova. I, ono što je najvažnije – daje ljudima do znanja da nisu sami, i pokazuje da postoji snaga – i sigurnost – u brojevima.
Sindikat stanara takođe direktnom akcijom pomaže ugroženim iseljenim porodicama – otvaranjem stanova u vlasništvu banaka ili lešinarskih fondova koji su prazni biše od dve godine.
U Kataloniji, regionu sa najviše deložacija u Španiji, više od 24 porodice bivaju iseljene svakog dana. Od finansijskog sloma 2008. godine, u mejnstrim medija je pojam „skvoter“ ušao u upotrebu da označi ljude koji zvanično ne plaćaju stanarinu. Među vlasnicima kuća postoji strah i zabluda da njihove kuće mogu zauzeti skvoteri ako odu na vikend. Ali istina o skvoterima ne može biti dalja od lažne slike koju prave mediji.
U Španiji socijalno stanovanje predstavlja manje od 2% domova, što je jedna od najnižih stopa u Evropi. Ko preuzima odgovornost za živote onih na prvoj liniji siromaštva?
Bez uspostavljenog adekvatnog sistema socijalne zaštite ili socijalnih usluga, porodice i samohrani roditelji su često ostavljeni u limbu. Žene poput Marlene se nađu na ulici i nemaju gde da odu, brinući o detetu koje je premlado naučilo cenu života. Ove jake žene mogu da razmišljaju samo o nedelju dana unapred, a Sindikat stanara im je privremeno pomogao da nađu mesto za život, čak i ako to znači da „skvotiraju“.
Sindikat stanara organizuje kolektivno savetovanje, što znači da se o slučajevima raspravlja na nedeljnoj skupštini, koja se često održava u javnom parku, gde svako ko je prošao kroz slično iskustvo može dati savet. Sindikat takođe postavlja presedan u kolektivnom pregovaranju, tako što organizuje komšije koji imaju istog stanodavca, bilo u istoj zgradi ili na različitim lokacijama, da rade na zajedničkoj strategiji pregovora.
Zaustavljanje deložacije, javno otvaranje prazne imovine, dobijanje ugovora ili promena javne politike su pobede koje jačaju stambenu borbu. Sve ovo bi trebalo da bude važna lekcija za zajednice u drugim evropskim gradovima koje se bore protiv nepristupačnosti stanovanja. Organizujući se na ulici, kao što to i rade sve vreme, članovi Sindikata stanara takođe kreiraju obimno i dragoceno društveno znanje. Ovo znanje čini zajednicu jačom.
Ako se zdravstvo i obrazovanje smatraju osnovnim pravima, zašto se ne bi smatralo i stanovanje?
Izvor: Gardijan